Адреса електронске поште
редакције часописа:
knjbagdala@mts.rs
редакције часописа:
knjbagdala@mts.rs
У припреми је нови број часописа за књижевност, уметност и културу
Љубиша Бата Ђидић, књижевник, рођен 1937. године у Краљеву.
Сарађује у периодици: Наши видици, Омладина, Багдала, Савременик, Књижевност, Браничево, Стиг...
Песник, прозаист, есејист, путописац, дечји писац, антологичар.
Заступљен у више антологија српске поезије, као и у антологијама на шведском, белоруском, португалском, литванском, руском, енглеском, словеначком, македонском. Књиге су му превођене на грчки, француски, румунски, руски, шпански и македонски.
Носилац је ордена са златним венцем (за књижевни и културни рад), Вукове награде, Златне значке КП заједнице Србије, Змајеве награде, Златног прстена деспота Стефана Лазаревића, Октобарске награде града Крушевца и др.
Заступљен је у неколико енциклопедијских књига.
Био је дугогодишњи директор и уредник Багдале (њеног часописа, издавачке делатности и њених авангардних едиција, а сада је уредник часописа Багдала за децу.
Објавио
Збирке песама: Подигнуте руке, 1965; Нагрижен прстен, 1969; Пролистало копље, 1971; Свраке воле сјајне ствари, 1975; Горионик, 1978; Прометејева чинија - поема, 1984; Северњача над Багдалом, 1986; Пакао за дневну употребу, 1993; Признајеш ли пепео светлости, 1994; Српски царски рез, 1999; Свети пољубац, 2003;
Путописи: Чудесна Кина, 1984. и 1989; Под Јужним крстом - Латинска Америка, 1992; Ружа Будимпеште, 2006;
Романи: Дневник за Теу, 1992; Царска деца: роман за малу и велику децу, 2006; Скраћенице, најкраће приче; Мирис пролећа 1999, 2008; Дневнички записи, 2009; Кнегиња Јелена Балшић, монодрама, 2010.
Збирке песама за децу: С точковима од маслачка до облачка, 1984; Златне кочије, 1992; Заљубљиве песме, 1996; Заљубљиве реке, 2001; Како сања једна Сања, 2001; Огледалце нема данце, 2009.
Приређивач антологија: Догодило се у Крушевцу, 1979; Крушевачка розета, 1995; СДрпска кућа - песници о Биду, Крфу и Зејтинлику; Бескрајни плави круг - педесет година модерног српског песништва, 1995; Хиландар у српском песништву, 1988; Духовница - православно српско песништво, 2000.
Монографија: Крушевац (1988-1991)
Документарни филм: Крушевац (1371-1991)
Члан је Удружења књижевника Србије.
Сарађује у периодици: Наши видици, Омладина, Багдала, Савременик, Књижевност, Браничево, Стиг...
Песник, прозаист, есејист, путописац, дечји писац, антологичар.
Заступљен у више антологија српске поезије, као и у антологијама на шведском, белоруском, португалском, литванском, руском, енглеском, словеначком, македонском. Књиге су му превођене на грчки, француски, румунски, руски, шпански и македонски.
Носилац је ордена са златним венцем (за књижевни и културни рад), Вукове награде, Златне значке КП заједнице Србије, Змајеве награде, Златног прстена деспота Стефана Лазаревића, Октобарске награде града Крушевца и др.
Заступљен је у неколико енциклопедијских књига.
Био је дугогодишњи директор и уредник Багдале (њеног часописа, издавачке делатности и њених авангардних едиција, а сада је уредник часописа Багдала за децу.
Објавио
Збирке песама: Подигнуте руке, 1965; Нагрижен прстен, 1969; Пролистало копље, 1971; Свраке воле сјајне ствари, 1975; Горионик, 1978; Прометејева чинија - поема, 1984; Северњача над Багдалом, 1986; Пакао за дневну употребу, 1993; Признајеш ли пепео светлости, 1994; Српски царски рез, 1999; Свети пољубац, 2003;
Путописи: Чудесна Кина, 1984. и 1989; Под Јужним крстом - Латинска Америка, 1992; Ружа Будимпеште, 2006;
Романи: Дневник за Теу, 1992; Царска деца: роман за малу и велику децу, 2006; Скраћенице, најкраће приче; Мирис пролећа 1999, 2008; Дневнички записи, 2009; Кнегиња Јелена Балшић, монодрама, 2010.
Збирке песама за децу: С точковима од маслачка до облачка, 1984; Златне кочије, 1992; Заљубљиве песме, 1996; Заљубљиве реке, 2001; Како сања једна Сања, 2001; Огледалце нема данце, 2009.
Приређивач антологија: Догодило се у Крушевцу, 1979; Крушевачка розета, 1995; СДрпска кућа - песници о Биду, Крфу и Зејтинлику; Бескрајни плави круг - педесет година модерног српског песништва, 1995; Хиландар у српском песништву, 1988; Духовница - православно српско песништво, 2000.
Монографија: Крушевац (1988-1991)
Документарни филм: Крушевац (1371-1991)
Члан је Удружења књижевника Србије.
Copyright © 2013 by Književni klub BAGDALA · All Rights reserved · E-Mail: knjbagdala@open.telekom.rs
Design: de.Luk
Design: de.Luk
Прва импресија за оног читаоца овог дела, који држи до националног и личног достојанства, биће осећање благодарности аутору ове монодрамске прозне поеме, која тако сажета, необичним узнесењем, зари непојамном дубином и ширином лепоте човекове снаге.
Инспиративна уводна реч Митрополита Амфилохија Радовића о лози Немањића и Лазаревића у оквиру светосавског опредељења и косовског завета широм отвара тематику монодраме Љубише Ђидића Кнегиња Јелена Балшић: „Преко њих се српски народ родио, препородио и уписао међу зреле европске народе. Њихово вријеме је мјера свега онога шта се са тим народом догађало и шта се са њим догађа до дана данашњега... Ово је прва драма овакве врсте посвећена овој благородној госпи у чијој личности је обједињена судбина Рашке и Зете, као и земља херцегова, дедовина Светог Саве Немањића“.
Ни лапидарније ни тачније није могуће уобличити мисао, тему, идеју монодраме и преточити у речи јаче од камена „реч која чини да време стане“.
Остварујући свој уметнички наум Љубиша Ђидић је као песник пропатио сав живот и расположења кнегиње и поетесе Јелене Балшић.
Он зналачки бира и пробира елементе из кнегињиног живота да би нагласио дубоку драму. Јелена понавља судбину своје мајке Милице која је ишла Бајазиту у чадор да заштити сина Стефана. Она креће у Млетке, сама, да заштити сина Балшу. Као да је имала на уму мисао: што ме не уби - оснажи ме. И другог мужа, босанског велможу Сандаља Хранића губи на својим рукама. Али најстравичнији бол под капом небеском који се у саму кост усеца је смрт сина јединца 1415. године.
Монодрама Љубише Ђидића је остварена језичким умећем које одише мирисима тајанствености Јеленине душе и доба, у којем обитава и као таква блиста. Наглашена свемирска туга, бол због смрти свих које воли неподношљиво и јединствено огледа се у њеној души.
Урањајући у ове паралеле може се закључити да је Љубиша Ђидић својом инспиративношћу достојан поетски потомак кнегиње Јелене, њеног и његовог престоног града Крушевца. Узбуђују и плене неслућено узвишена осећања, која мора осећати аутор овог дела, с обзиром да је из кнегињине задужбине Свете Богородице, у вечној тишини острвцета на Горици (Бешка) и сам учествовао у преносу честице Јелениних моштију у Крушевац, где је здружена са честицом њеног оца из Раванице, честитог кнеза Лазара. Сигурни смо да љути камен њене задужбине зрачи космичком енергијом и племенитошћу њеног бића која покреће ум и руку аутора ове драме да нам делић наше историје тако јасно изнесе на увид и дивљење. Томе сигурно доприносе и документарни детаљи књиге (факсимили њених песама, рукопис монаха Никона Јерусалимца, као и изузетно драгоцено Јеленино житје, односно хронологија у књизи, коју је аутор брижљиво скупљао из извора венецијанских, дубровачких, которских, академије САНУ и др).
Искрено мислимо и да ништа није друго урадио, аутор овог драмског и драматичног текста, равнао је кнегињино осећање господства духа и аристократског држања са својим осећањима, у свом литералном домашају. Тиме завређује у савременом тренутку српске поезије изузетно место. Јер извесно је да је овим делом осветлио непојамне дубине и суштине косовске заветне мисли које упркос свему остају оријентири узвишеног смисла живота и света, народа и човека који познавајући своју прошлост верују у себе и у својој будућности разазнају завештајну тежњу „ја усхтех твоју светлост видети“.
Извор: Православље, проф. др Даринка Вучинић
Инспиративна уводна реч Митрополита Амфилохија Радовића о лози Немањића и Лазаревића у оквиру светосавског опредељења и косовског завета широм отвара тематику монодраме Љубише Ђидића Кнегиња Јелена Балшић: „Преко њих се српски народ родио, препородио и уписао међу зреле европске народе. Њихово вријеме је мјера свега онога шта се са тим народом догађало и шта се са њим догађа до дана данашњега... Ово је прва драма овакве врсте посвећена овој благородној госпи у чијој личности је обједињена судбина Рашке и Зете, као и земља херцегова, дедовина Светог Саве Немањића“.
Ни лапидарније ни тачније није могуће уобличити мисао, тему, идеју монодраме и преточити у речи јаче од камена „реч која чини да време стане“.
Остварујући свој уметнички наум Љубиша Ђидић је као песник пропатио сав живот и расположења кнегиње и поетесе Јелене Балшић.
Он зналачки бира и пробира елементе из кнегињиног живота да би нагласио дубоку драму. Јелена понавља судбину своје мајке Милице која је ишла Бајазиту у чадор да заштити сина Стефана. Она креће у Млетке, сама, да заштити сина Балшу. Као да је имала на уму мисао: што ме не уби - оснажи ме. И другог мужа, босанског велможу Сандаља Хранића губи на својим рукама. Али најстравичнији бол под капом небеском који се у саму кост усеца је смрт сина јединца 1415. године.
Монодрама Љубише Ђидића је остварена језичким умећем које одише мирисима тајанствености Јеленине душе и доба, у којем обитава и као таква блиста. Наглашена свемирска туга, бол због смрти свих које воли неподношљиво и јединствено огледа се у њеној души.
Урањајући у ове паралеле може се закључити да је Љубиша Ђидић својом инспиративношћу достојан поетски потомак кнегиње Јелене, њеног и његовог престоног града Крушевца. Узбуђују и плене неслућено узвишена осећања, која мора осећати аутор овог дела, с обзиром да је из кнегињине задужбине Свете Богородице, у вечној тишини острвцета на Горици (Бешка) и сам учествовао у преносу честице Јелениних моштију у Крушевац, где је здружена са честицом њеног оца из Раванице, честитог кнеза Лазара. Сигурни смо да љути камен њене задужбине зрачи космичком енергијом и племенитошћу њеног бића која покреће ум и руку аутора ове драме да нам делић наше историје тако јасно изнесе на увид и дивљење. Томе сигурно доприносе и документарни детаљи књиге (факсимили њених песама, рукопис монаха Никона Јерусалимца, као и изузетно драгоцено Јеленино житје, односно хронологија у књизи, коју је аутор брижљиво скупљао из извора венецијанских, дубровачких, которских, академије САНУ и др).
Искрено мислимо и да ништа није друго урадио, аутор овог драмског и драматичног текста, равнао је кнегињино осећање господства духа и аристократског држања са својим осећањима, у свом литералном домашају. Тиме завређује у савременом тренутку српске поезије изузетно место. Јер извесно је да је овим делом осветлио непојамне дубине и суштине косовске заветне мисли које упркос свему остају оријентири узвишеног смисла живота и света, народа и човека који познавајући своју прошлост верују у себе и у својој будућности разазнају завештајну тежњу „ја усхтех твоју светлост видети“.
Извор: Православље, проф. др Даринка Вучинић
ЉУБИША БАТА ЂИДИЋ
