Срба Ђорђевић
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
(Сусретања, Београд: Књижевни клуб Југобанке "Арт '96", Извршни издавач: ИП Матице српске, Нови Сад, 1996, ISBN 86-363-0397-4)
Понекад, заиста, може се прихватити тврдња да „на почетку беше реч“, јер је данас реч мере свега. Односно, цивилизација је тек артикулацијом језика, сводећи га на препознатљиве симболе одређених појмова, могла да зачне своју људску историју. А када је за своја језичка значења пронашла писане симболе, себи је отворила несуђену перспективу развоја, јер је преко писма било могуће акумулирати већ пређену искуствену историју. Али, како нам овде није намера да се бавимо историјом човека и његовог свете, поготову историјом песништва у нас, да се не би бавили историјом заблуда, намера нам је да у што краћим цртама кажемо нешто о поезији која се стекла у овој књизи. Више као фактографија једног песничког тренутка у опусу заступљених песника, него ли као њихов заједнички идентитет, како о мишљењу о поезији, тако и о начину самог певања.
Ова књига „Сусретања“ бави се управо једним детаљем из стваралаштва седморо песника (двојица поета и пет поетеса), чији се искази преламају кроз контекст, низ посебности, које их као ствараоце могу карактерисати, али не морају. Без обзира на то, што избор заступљене поезије није репрезентативан у односу на њихов песнички опус, поетско просањавање има своју симболику аутентичног бића сваког, понаособ песника. Читалац који се буде бавио овом књигом и сам ће да нађе шифру, помоћу које ће моћи доћи до душевног стања сваког од презентираних песника.
Шта би могло бити заједничко међу овим именима уколико то није исто поимање природе поезије? Вероватно демант оног познатог исказа о уметности, односно, конкретно о поезији, Пољака Тадеуша Ружевича: „Нисам могао да схватим да постоји поезија, мада је убијен човек.“ Логика тежње ка истом мишљењу, о начину певања у овој књизи, замењена је логиком аутентичног, односно појединачног и људског. Збир песама у овој књизи, прост је збир индивидуалног песништва, који ипак резултира оним главним, а то је поезијом. „Сусретања“ је књига зборишта, без претензије да потенцира или опредељује за некакав „изум“, без жеље да руши табуе, окреће редослед важности „вечитих тема“, око којих се врти историја поетике.
Овим се жели рећи, да ова група песника која је сврстана око клуба „Арт ’96“ нема свој манифест, нема своју теорију поетике. Све што има то су песме, љубав према поезији и исконско опредељење за претакањем емоција у поетску форму. Књига би највероватније по свом лирском сазвучју у њему, имала заједнички именилац, да песникиња Светлана Арсић није представљена циклусом од пет сонета, формом која не карактерише њено певање. У својим досадашњим песничким књигама, она је по својој вокацији окренута више савремености, него ли конкретном, више асоцијативној метафори, него ли лирском сензибилитету. Сонетним циклусом у књизи „Сусретања“, отвара на саркастичан начин проблем касног освешћења скоро сваког од песника, о бескорисности певања, о периферности поезије и беспомоћности песника да промени себе, а камоли свет.
Али, како је ова књига резултат самоизбора, па према томе и слика тренутне песничке преокупације заступљених песника, а као таква нема антологијски приступ избора, онда је таквом и прихватамо. Нека поезија у њој говори својом поетиком, а разноврсност поетике, схватамо, као богатство ове поезије.
Песникиња Гордана Стефановић се представља као лиричар јаког интензитета модерног песничког исказа. Градећи песму довођењем емотивног набоја готово до усијаности ликовног призора, песма јој добија метафизичку надградњу. Кратак стих и прецизна песничка слика, када би још били надограђени строгом формом хаику поезије, могло би многе да наведе да пишу, по угледу на ову врсту поезије, која у нас има доста поборника. Али, пошто, Гордана Стефановић махом инспирацију тражи у метафизичности односа, жене као људског бића према љубави и свему оном што је окружује, онда је код њеног песничког израза, пре питање њене песничке самобитности, него ли питање угледања на узор.
Драгана Стојадиновић са својом урбаном лириком представља једну особену песничку вокацију, која је врло ретка код песникиња, а то је ирационалистичка тежња ка трагању за апсурдом. Стиче се утисак да у њеној поезији доминира апокалиптичка глас црне фуге и сумња у све оне вредности које васпоставља људска заједница. Можда није хипотетично ако тврдимо да је њена поезија пре стање инспирације, него ли вера у саму поезију.
Мирјана Штефаницки, песник је раскошних емоција. У песми је, у средишту човек, персонифициран у лик песникињине кћерке, сина, мајке или неког друго ближњег. Љубав према ближњима доминира њеном поезијом. Војвођански, непрегледни, равничарски пејзажи су јој непосредна и трајна инспирација. Циклус песама који је заступљен у овој књизи, за предмет певања, има вечиту тему - љубав. Као и другим својим песмама, тако и у овим, она о љубави пева, сензибилно, једноставно и топло.
Чедомир Мишић јавља се као песник коме је стало до традиционалног стиха. Римама, дескриптивно осликава своја меланхолична осећања, каја се увек крећу између љубави и пролазности. Слик и ритам главни су предзнак његове поезије.
У поезији Јелке Боте, приметна су интиминистичка, лирска расположења. Њен истанчани осећај за лепо, које је окружује, на врло интересантан начин преплиће емоцију са елементима природе, која је раскоши додирује. Дружити се са њеном поезијом, значи дружити се са песником који дише колоритом природе. Убеђени смо, да се није определила за поезију, онда би се сигурно бавила сликањем као пејзажиста.
И на крају, шта би аутор ових редова могао да каже, или о себи као песнику, или о поезији? Пре свега, никада није писао песме да би био песник. Песма је за њега једноставно била потреба за демантом оног што осећа и мисли, о оном што можда јесте. То је потреба за дијалогом са неким непознатим, кога обично нема у мименту када песма настаје. Оног тренутка када песма успостави дијалог са читаоцем, објављивањем, за песника она више нема никаквог значаја. Песник се тада са ко зна каквим и којим утварама своје имагинације хвата у коштац. Он писање сматра Сизифовим послом, с том разликом, што је Сизифа други осудио на непрекидно гурање камена уз брдо, док је код песника то његов лични избор.
За закључак, можемо апсолвирати неколико ствари. Ова књига и ако неантологијског карактера, не може бити оспоравана са поетске стране. У њој су заступљени аутори са већ формираним поетским изразом, који иза себе имају довољно поетског искуства. Значи ради се о ауторима који своје стваралаштво не схватају само као надградњу личности, већ и као судбину.
Друго, претензије ове књиге нису толико у функцији освајања неког новог поетског простора, који се тиче писања естетике о „лепом“ у поезији, или „ружном“, колико у самој тежњи да се да стваралачки тренутни пресек аутора скупљених око Књижевног клуба „Арт ’96“.
И треће, без обзира на горе казано, ова збирка има своју сврху, јер се бави на свој посебан начин, свима нама, преко наших емоција. Њен ће допринос бити пун ако у свом, било ком сегменту, код читалаца побуди свест о лепоти живљења, љубави и времену, које нас бесповратно носи.
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
(Сусретања, Београд: Књижевни клуб Југобанке "Арт '96", Извршни издавач: ИП Матице српске, Нови Сад, 1996, ISBN 86-363-0397-4)
Понекад, заиста, може се прихватити тврдња да „на почетку беше реч“, јер је данас реч мере свега. Односно, цивилизација је тек артикулацијом језика, сводећи га на препознатљиве симболе одређених појмова, могла да зачне своју људску историју. А када је за своја језичка значења пронашла писане симболе, себи је отворила несуђену перспективу развоја, јер је преко писма било могуће акумулирати већ пређену искуствену историју. Али, како нам овде није намера да се бавимо историјом човека и његовог свете, поготову историјом песништва у нас, да се не би бавили историјом заблуда, намера нам је да у што краћим цртама кажемо нешто о поезији која се стекла у овој књизи. Више као фактографија једног песничког тренутка у опусу заступљених песника, него ли као њихов заједнички идентитет, како о мишљењу о поезији, тако и о начину самог певања.
Ова књига „Сусретања“ бави се управо једним детаљем из стваралаштва седморо песника (двојица поета и пет поетеса), чији се искази преламају кроз контекст, низ посебности, које их као ствараоце могу карактерисати, али не морају. Без обзира на то, што избор заступљене поезије није репрезентативан у односу на њихов песнички опус, поетско просањавање има своју симболику аутентичног бића сваког, понаособ песника. Читалац који се буде бавио овом књигом и сам ће да нађе шифру, помоћу које ће моћи доћи до душевног стања сваког од презентираних песника.
Шта би могло бити заједничко међу овим именима уколико то није исто поимање природе поезије? Вероватно демант оног познатог исказа о уметности, односно, конкретно о поезији, Пољака Тадеуша Ружевича: „Нисам могао да схватим да постоји поезија, мада је убијен човек.“ Логика тежње ка истом мишљењу, о начину певања у овој књизи, замењена је логиком аутентичног, односно појединачног и људског. Збир песама у овој књизи, прост је збир индивидуалног песништва, који ипак резултира оним главним, а то је поезијом. „Сусретања“ је књига зборишта, без претензије да потенцира или опредељује за некакав „изум“, без жеље да руши табуе, окреће редослед важности „вечитих тема“, око којих се врти историја поетике.
Овим се жели рећи, да ова група песника која је сврстана око клуба „Арт ’96“ нема свој манифест, нема своју теорију поетике. Све што има то су песме, љубав према поезији и исконско опредељење за претакањем емоција у поетску форму. Књига би највероватније по свом лирском сазвучју у њему, имала заједнички именилац, да песникиња Светлана Арсић није представљена циклусом од пет сонета, формом која не карактерише њено певање. У својим досадашњим песничким књигама, она је по својој вокацији окренута више савремености, него ли конкретном, више асоцијативној метафори, него ли лирском сензибилитету. Сонетним циклусом у књизи „Сусретања“, отвара на саркастичан начин проблем касног освешћења скоро сваког од песника, о бескорисности певања, о периферности поезије и беспомоћности песника да промени себе, а камоли свет.
Али, како је ова књига резултат самоизбора, па према томе и слика тренутне песничке преокупације заступљених песника, а као таква нема антологијски приступ избора, онда је таквом и прихватамо. Нека поезија у њој говори својом поетиком, а разноврсност поетике, схватамо, као богатство ове поезије.
Песникиња Гордана Стефановић се представља као лиричар јаког интензитета модерног песничког исказа. Градећи песму довођењем емотивног набоја готово до усијаности ликовног призора, песма јој добија метафизичку надградњу. Кратак стих и прецизна песничка слика, када би још били надограђени строгом формом хаику поезије, могло би многе да наведе да пишу, по угледу на ову врсту поезије, која у нас има доста поборника. Али, пошто, Гордана Стефановић махом инспирацију тражи у метафизичности односа, жене као људског бића према љубави и свему оном што је окружује, онда је код њеног песничког израза, пре питање њене песничке самобитности, него ли питање угледања на узор.
Драгана Стојадиновић са својом урбаном лириком представља једну особену песничку вокацију, која је врло ретка код песникиња, а то је ирационалистичка тежња ка трагању за апсурдом. Стиче се утисак да у њеној поезији доминира апокалиптичка глас црне фуге и сумња у све оне вредности које васпоставља људска заједница. Можда није хипотетично ако тврдимо да је њена поезија пре стање инспирације, него ли вера у саму поезију.
Мирјана Штефаницки, песник је раскошних емоција. У песми је, у средишту човек, персонифициран у лик песникињине кћерке, сина, мајке или неког друго ближњег. Љубав према ближњима доминира њеном поезијом. Војвођански, непрегледни, равничарски пејзажи су јој непосредна и трајна инспирација. Циклус песама који је заступљен у овој књизи, за предмет певања, има вечиту тему - љубав. Као и другим својим песмама, тако и у овим, она о љубави пева, сензибилно, једноставно и топло.
Чедомир Мишић јавља се као песник коме је стало до традиционалног стиха. Римама, дескриптивно осликава своја меланхолична осећања, каја се увек крећу између љубави и пролазности. Слик и ритам главни су предзнак његове поезије.
У поезији Јелке Боте, приметна су интиминистичка, лирска расположења. Њен истанчани осећај за лепо, које је окружује, на врло интересантан начин преплиће емоцију са елементима природе, која је раскоши додирује. Дружити се са њеном поезијом, значи дружити се са песником који дише колоритом природе. Убеђени смо, да се није определила за поезију, онда би се сигурно бавила сликањем као пејзажиста.
И на крају, шта би аутор ових редова могао да каже, или о себи као песнику, или о поезији? Пре свега, никада није писао песме да би био песник. Песма је за њега једноставно била потреба за демантом оног што осећа и мисли, о оном што можда јесте. То је потреба за дијалогом са неким непознатим, кога обично нема у мименту када песма настаје. Оног тренутка када песма успостави дијалог са читаоцем, објављивањем, за песника она више нема никаквог значаја. Песник се тада са ко зна каквим и којим утварама своје имагинације хвата у коштац. Он писање сматра Сизифовим послом, с том разликом, што је Сизифа други осудио на непрекидно гурање камена уз брдо, док је код песника то његов лични избор.
За закључак, можемо апсолвирати неколико ствари. Ова књига и ако неантологијског карактера, не може бити оспоравана са поетске стране. У њој су заступљени аутори са већ формираним поетским изразом, који иза себе имају довољно поетског искуства. Значи ради се о ауторима који своје стваралаштво не схватају само као надградњу личности, већ и као судбину.
Друго, претензије ове књиге нису толико у функцији освајања неког новог поетског простора, који се тиче писања естетике о „лепом“ у поезији, или „ружном“, колико у самој тежњи да се да стваралачки тренутни пресек аутора скупљених око Књижевног клуба „Арт ’96“.
И треће, без обзира на горе казано, ова збирка има своју сврху, јер се бави на свој посебан начин, свима нама, преко наших емоција. Њен ће допринос бити пун ако у свом, било ком сегменту, код читалаца побуди свест о лепоти живљења, љубави и времену, које нас бесповратно носи.
Адреса електронске поште
редакције часописа:
knjbagdala@mts.rs
редакције часописа:
knjbagdala@mts.rs
У припреми је нови број часописа за књижевност, уметност и културу
Срба Ђорђевић, (1943-2016) завршио је Економски факултет у Београду. Писао је поезију, прозу, а повремено и књижевну критику. У неколико мандата обављао је дужност председника Књижевног клуба Багдала.
Објавио је збирке песама: Пољубац земље, 1970, Лице у трави, 1974, Месец у столици за љуљање, 1978, Сјај Атлантиде, 1982, Ципеле тесне за леве песме (за децу), 1984, Кожа речи, 1986, Повратак у будућност (грчко-српско издање), 1994, Године киселих киша, 1995, Gli anni delle pioge aciede (Италија), 1996, Линија права једнако је крава(за децу), 1996, Поглед злог ока, 2000, Нулта тачка, 2004, Певање из кавеза, 2007, Странац у грлу, 2010, Кућа без крова, 2013, Град Урфу, 2015. Објавио је и драму Оревуар Париз, 1991.
Објавио је збирке песама: Пољубац земље, 1970, Лице у трави, 1974, Месец у столици за љуљање, 1978, Сјај Атлантиде, 1982, Ципеле тесне за леве песме (за децу), 1984, Кожа речи, 1986, Повратак у будућност (грчко-српско издање), 1994, Године киселих киша, 1995, Gli anni delle pioge aciede (Италија), 1996, Линија права једнако је крава(за децу), 1996, Поглед злог ока, 2000, Нулта тачка, 2004, Певање из кавеза, 2007, Странац у грлу, 2010, Кућа без крова, 2013, Град Урфу, 2015. Објавио је и драму Оревуар Париз, 1991.
Песма Србе Ђорђевића, суочена са кретањима у савременој српској поезији, прихвата спој наративног и дескриптивног, карактеристичан за добар број песника, рецимо Душка Новаковића, Мирослава Максимовића, Јована Зивлака и Симона Симоновића. Његова песма трага засмислом живота, натапа то трагање емотивношћу, посусталим темпераментом и јетком мишљу, а све би се могло означити песимизмом душе (Исидора Секулић). У сржи тог песимистичког расположења има и неверице у животне радости зарад склоности паду, и страха од смрти која се "гласно оглашава", али пробија и "сећање на топло гнездо детињства" и љубав која једина превазилази животне распуклине.
Милош Петровић
Од првих бројева Багдале, 1959, крушевачког књижевног часописа, могу се уочити имена која се утемељују у Багдалине године артистичког опстајања. Једно од незаобилазних имена је и Срба Ђорђевић, песник који објављује четрдесетак и више година, у Багдали, и у другој књижевној периодици. Од прве књиге песама Пољубац земље (1970) до данас оформио је свој песнички израз и мотивске преокупације кроз петнаестак књига песама, варирањем мотива и продубљивањем истих.
. . .
Срба Ђорђевић очито не припада песницима који шећу перивојем од ружа, не ускликује о мирисном лахору пролећнога цветја нити уздише бројећи звезде падалице. Као мислеће биће које апсорбује појаве света око себе, он све збрато провлачи кроз стваралачку имагинацију и боји естетским украсима (а има их), али осећа, мисли, пева другачије, уз протест, густу и тамну рефлексију, бранећи се повремено иронијом, па и цинизмом. Могао би можда цвркутави стих понегде пробити кроз тамнину јада и једа, али уз услов, ако би, како Ђорђевић рече, „освануо живахан дан“, а песник занемарио своје страхове. Та могућност није се згодила. Тако песник остаје доследан себи, Погледом злог ока мишљу о вечном злу; Нултом тачком и Певањем из кавеза учвршћујући дисовску мисао о животу као тамници, бежећи од слапова празне реторике; Странцем у грлу дефинитивном огађеношћу људским бедастоћама. И опет, све потврђено Кућом без крова.
Гордана Влаховић
Поезија Србе Ђорђевића је унутрашњи немир песников заснован на јаким емоцијама. На њему се заснива храброст и слобода песничког израза којим обухвата сложеност духовних опсервација битног у људском понашању према самима себи и према другим људима. Отуда његова оправдана забринутост изражена ноншалантном визуром ироничних и сатиричних естетских слика, које су проистекле из стваралачке слободе психичког аутоматизма и надреалног несвесног, да се изрази зен-будистичким трећим оком, хришћанским шестим чулом. Сарказам испољен као отпор несавршеном човечанству и животу којим живи, поставља се као саставни део чула откровења у свим временима постављеног у бестелесне оквире више силе која доминира и животом и уметничким вибрацијама речи.
. . .
У његовим песмама садржај није доминантан у смислу да фабулом прекрије естетску лепоту поредбене и емоционалне фигуративности, по којој је поезија Србе Ђорђевића даровито препознатљива и оригинална у савременој српској књижевности. Таква његова способност да говори својим унутрашњим бићем, својим прикривеним чулом за осећај суштинске естетске слике, несумњиво га сврстава међу велике савремене српске песнике.
Милован Гочманац
У читаоници Народне библиотеке Крушевац, 8. октобра 2013. године представљена је књига Србе Ђорђевића, Кућа без крова. У програму су учествовали: Виолета Михајловић, директор Библиотеке, Милош Петровић, књижевни критичар, Гордана Влаховић, књижевни критичар, Срба Ђорђевић, аутор, а поезију је казивала Стана Марковић.
Copyright © 2013 by Književni klub BAGDALA · All Rights reserved · E-Mail: knjbagdala@open.telekom.rs
Design: de.Luk
Design: de.Luk
Поезија Србе Ђорђевића у збирци Град Урфу естетску самосталност изграђује и на романтичним мотивима цвета и пропланка, али је поента увек тужна опомена пролазности која руинира људска осећања као време које, као и заборав, потире све, изузев себе. Ђорђевићева поезија је стишани отпор пролазности и недужних страдања људи који су заљубљени у лепоту и уметност. Природу и њену слику подражавања уметничким стваралаштвом у области писане речи, сликарства и мелодије, објашњава синестетички, и богатством мисаоних и продуховљених метафорских преплета. Његова поезија надреалистичког подсвесног интуиционизма је поезија постнадреализма овога времена, са ослонцем на алтруизам и космополитизам које изражава као хуманиста и родољуб. Привидни песимизам је иронични мисаони оквир, из кога проистиче поентовано алтруистичко охрабрење. Мисаона дубина је песникова лирска емоционална компонента коју везује за наративни сегмент, као у параболи за поуку, у балади као бол због драстично суровог понашања људи према људима. И ова збирка песама Србе Ђорђевића, као нови иновирајући беочуг у његовој укупној поезији и значајан допринос од значаја за укупни развој српске књижевности, је даровити суштински надреализам коме се песник приклонио у сфери уметничке вредности чисте поезије.
Милован Гочманац
ДЕМАТЕРИЈАЛИЗАЦИЈА МИТСКОГ
Срба Ђорђевић: Град Урфу, Copy studio, Београд, 2015.
Срба Ђорђевић: Град Урфу, Copy studio, Београд, 2015.
Љубиша Ђидић
Књижевне новине, септембар 2015
Књижевне новине, септембар 2015
РАСПЕЋЕ ВАЈАРА
МИЋИЋА
Светлост звезда
пролазила је
кроз распетог
Христа
дотицала
крст од глине
и самртни грч
његовог лица
који нас обојицу
хладном ватром
раздире
Вајар
шапуће
Христ
не васкрсава
десиће нам се
страхота (...)
Живимо
у годинама
кризе
у годинама
нечасних
када су сви
противу нас
кад за бело
каже се да је
црно
а за црно
да је бело
кад се моћни
силе на слабашне
а ћевабџија
сматра
да Прометеј
од Бога
ватру украде
да би он
ћевапчиће пекао (...)
Упућени читалац поезије Србе Ђорђевића препознаће из самих наслова књига, које је овај песник објавио у задњој деценији његово "певање и мишљење": Нулта тачка /2004/; Певање из кавеза /2007/; Странац у грлу /2010/; Кућа без крова /2013/. Сва његова мисаона рефлексија, одавно у овој поезији убаштињена у надреалној енигматици, потчињавала је своју "унутрашњу страну ветра" ветрењачама чији је жрвањ одавно млео његово срце. Само што је његово донкихотство обрнуто од Сервантесове метафоре. Ђорђевић има пуну свест о својој стварности и свом окружењу.
У завршној песми збирке Град Урфу "Царство нуле", Ђорђевић бесомучно понавља један од мотива који се кичмено држи у архитектоници и неких других његових збирки као носећи стуб (Кожа речи, Нулта тачка), јер носи потресно разјашњење нихилистичке супстанце
Након збрајања
Разбрајањем
Стиже се опет до нуле.
Тако се све враћа
Њеном царству
Нули.
Прапочетак и праповратак (као повратак у будућност) од исте су твари. Али неразјашњивост ове математичке, односно хемијске, односно онтолошке формуле није пишчев предмет. Он тражи ту онтолошку разрешивост, "нулту тачку" са људским ликом, какво је било у постању света. У градњу песме убацује друге материјале попут ироније, пародије, па чак и цинизма, утолико пре уколико је библијска парабола била недовољна за одговор на реске идеје о поимању, о постанку и опстанку, и наравно, о савремености.
"Свет је пун гада" каже Иво Андрић у Алији Ђерзелезу. Ђорђевић је у својим надреалним представама "до гуше" пун интуиционе подсвести која одражава његово духовно и душевно стање, односно поетику његових надреалних форми.
Што је даљи од реалности апсурда, чини се да је Ђорђевић све ближи својој стварности. Она обитава у надреалистичким сесијама којима ће као поетски врач изводити оно стање, чија правила игре тек треба откривати. У правилима игре су закони, у законима су животна разрешења. Јер у нереалном свету, испалом из зглоба, изопаченом и ишчашеном, треба наћи повратак из "нулте тачке" или се у њему сналазити у вечном несналажењу, опстајати у непостојаном месту. Ђорђевић обилато користи митове, легенде, познате цивилизацијске синтагме, како би у њиховој духовној дематеријализацији, у разобличењу, уносио нове формуле, нову материјализацију савременика, свог "странца у грлу".
Уводна песма истоимене збирке Кућа без крова /2013/ иста је као и прва песма збирке Град Урфу, која пролошко трагање за песмом почиње архетипском потребом да свест о себи нађе у оној стварности у којој је некада био "златни глас грчког митског певача". Зато ће се у овој, као и ранијим Ђорђевићевим збиркама наћи преформулација многих значења и постојећих идиома који су везани за постојеће стереотипе, устаљене појмове и имена која су постала одређени симболи (Сизиф, Кафка, Достојевски, Јонеско, Бекет, Луј Армстронг, Исак Бабељ, Бељински, јапански песник Башо, оснивач хаикуа, Шагал, Сократ, Прометеј, Рамзес III, Марио Ланца... Адам и Ева, који су живели у граду Урфуу, после прогонства из раја...).
Ђорђевићева песма има своју малу наративну, дескриптивну форму, стихје слободан, ритам прати искључиво унутрашње стање песме, без имало склада и углађе ности, јер је најважнија у композицији формула која ће разрешити идеју песме. Цео мисаони ток би без те формуле био беспредметан. Она је као полуга која ослобађа цело ткиво Песме када јој нађе угаоно место кључно по поенту. Тако ће поетско-наративна филозофема у својој умеnmчкој кошуљици добити своје јасно симболично значење. Једноставност исказа и његова непосредност дају јасноћу овом певању. Чак и онда када се поигра подсвесним, заумним асоцијацијама, кад демаскира постојеће табуе и луцидно обесмишљава постојећу фразеологију која нам подсвесно чучи под "кожом речи".
Иако је књижевна критика Србу Ђорђевића прихватила као песника надреализма, његово позно песништво се све више тражи у постмодернизму, у смирају "умног меланхолика, луцидног посматрача и заговорника култивисаног исказа" /Срба Игњатовић/.
Ако се идеја песме може наћи у видљивом симболу, у овешталом свету демаскираном иронијом, пародијом, чак и цинизмом, наша поетска представа о чуду реверса има друго лице у чуду анверса. "Драга Едит Пијаф са певачким пламеном у грлу догурала је до десет доза дневно" (Мој врт), "коначно, треба нам Ноје па да све почне изнова" (Змајеви), "ако је мој отац Исус, Маркс и Че Гевара, треба им све опростити, - ипак примите моју љубав, нека се ваше заблуде уселе у мене" (Сребрњаци), "кад сејеш душом, жетва ће ти бити богата" (Свадба у Кани).
Лирски глас Србе Ђорђевића је већ четири и по деценије присутан у српској поезији. У непрестаном брушењу оног поетског нерва који је своје лирско прочишћавање довео до мисоних јасности, естетских вредносница, у луцидним асоцијативним варничењима, непрестаног уметничког зрења каква је збирка чудесног назива на чију смо симболику пристали: Град Урфу.
У завршној песми збирке Град Урфу "Царство нуле", Ђорђевић бесомучно понавља један од мотива који се кичмено држи у архитектоници и неких других његових збирки као носећи стуб (Кожа речи, Нулта тачка), јер носи потресно разјашњење нихилистичке супстанце
Након збрајања
Разбрајањем
Стиже се опет до нуле.
Тако се све враћа
Њеном царству
Нули.
Прапочетак и праповратак (као повратак у будућност) од исте су твари. Али неразјашњивост ове математичке, односно хемијске, односно онтолошке формуле није пишчев предмет. Он тражи ту онтолошку разрешивост, "нулту тачку" са људским ликом, какво је било у постању света. У градњу песме убацује друге материјале попут ироније, пародије, па чак и цинизма, утолико пре уколико је библијска парабола била недовољна за одговор на реске идеје о поимању, о постанку и опстанку, и наравно, о савремености.
"Свет је пун гада" каже Иво Андрић у Алији Ђерзелезу. Ђорђевић је у својим надреалним представама "до гуше" пун интуиционе подсвести која одражава његово духовно и душевно стање, односно поетику његових надреалних форми.
Што је даљи од реалности апсурда, чини се да је Ђорђевић све ближи својој стварности. Она обитава у надреалистичким сесијама којима ће као поетски врач изводити оно стање, чија правила игре тек треба откривати. У правилима игре су закони, у законима су животна разрешења. Јер у нереалном свету, испалом из зглоба, изопаченом и ишчашеном, треба наћи повратак из "нулте тачке" или се у њему сналазити у вечном несналажењу, опстајати у непостојаном месту. Ђорђевић обилато користи митове, легенде, познате цивилизацијске синтагме, како би у њиховој духовној дематеријализацији, у разобличењу, уносио нове формуле, нову материјализацију савременика, свог "странца у грлу".
Уводна песма истоимене збирке Кућа без крова /2013/ иста је као и прва песма збирке Град Урфу, која пролошко трагање за песмом почиње архетипском потребом да свест о себи нађе у оној стварности у којој је некада био "златни глас грчког митског певача". Зато ће се у овој, као и ранијим Ђорђевићевим збиркама наћи преформулација многих значења и постојећих идиома који су везани за постојеће стереотипе, устаљене појмове и имена која су постала одређени симболи (Сизиф, Кафка, Достојевски, Јонеско, Бекет, Луј Армстронг, Исак Бабељ, Бељински, јапански песник Башо, оснивач хаикуа, Шагал, Сократ, Прометеј, Рамзес III, Марио Ланца... Адам и Ева, који су живели у граду Урфуу, после прогонства из раја...).
Ђорђевићева песма има своју малу наративну, дескриптивну форму, стихје слободан, ритам прати искључиво унутрашње стање песме, без имало склада и углађе ности, јер је најважнија у композицији формула која ће разрешити идеју песме. Цео мисаони ток би без те формуле био беспредметан. Она је као полуга која ослобађа цело ткиво Песме када јој нађе угаоно место кључно по поенту. Тако ће поетско-наративна филозофема у својој умеnmчкој кошуљици добити своје јасно симболично значење. Једноставност исказа и његова непосредност дају јасноћу овом певању. Чак и онда када се поигра подсвесним, заумним асоцијацијама, кад демаскира постојеће табуе и луцидно обесмишљава постојећу фразеологију која нам подсвесно чучи под "кожом речи".
Иако је књижевна критика Србу Ђорђевића прихватила као песника надреализма, његово позно песништво се све више тражи у постмодернизму, у смирају "умног меланхолика, луцидног посматрача и заговорника култивисаног исказа" /Срба Игњатовић/.
Ако се идеја песме може наћи у видљивом симболу, у овешталом свету демаскираном иронијом, пародијом, чак и цинизмом, наша поетска представа о чуду реверса има друго лице у чуду анверса. "Драга Едит Пијаф са певачким пламеном у грлу догурала је до десет доза дневно" (Мој врт), "коначно, треба нам Ноје па да све почне изнова" (Змајеви), "ако је мој отац Исус, Маркс и Че Гевара, треба им све опростити, - ипак примите моју љубав, нека се ваше заблуде уселе у мене" (Сребрњаци), "кад сејеш душом, жетва ће ти бити богата" (Свадба у Кани).
Лирски глас Србе Ђорђевића је већ четири и по деценије присутан у српској поезији. У непрестаном брушењу оног поетског нерва који је своје лирско прочишћавање довео до мисоних јасности, естетских вредносница, у луцидним асоцијативним варничењима, непрестаног уметничког зрења каква је збирка чудесног назива на чију смо симболику пристали: Град Урфу.