Knjizevni klub BAGDALA

Адреса електронске поште
редакције часописа:
knjbagdala@mts.rs

У припреми је нови број часописа за књижевност, уметност и културу

ВЕРА БРАНКОВИЋ МАЈСКА

Вера Бранковић Мајска, рођена 1942. године у Пожаревцу, у угледној песничкој породици.
Године 1980. удајом за сликара Слободана Стојановића Себра из Пожаревца је прешла у Крушевац. Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Крушевцу у својству слободног уметника.
Вера је најпре објављивала у часопису Браничево, а потом у многобројним књижевним часописима и листовима широм Србије и бивше Југославије:Стиг, Младост, Просветни преглед, Кораци (Крагујевац), Кораци (Подгорица), Књижевне новине, Песничке новине, Стремљења, Тан, Наше стварање, Октобар, Улазница, Багдала, Око (Загреб), Развиток (Битољ), Современост (Скопље), Хлас Људу, Путеви културе, Моравска лира (Велика Плана), Дијалоги (Љубљана), Мост, Мајдан и другим.
Објавила: Место где те нема, 1971; Загледана у слободе, 1973; Водопад, 1985; Светлине, 1994; Душобоља, 2002; Расечена јабука, 2006; Камењар, 2013; Све памтим, 2016.
Такође, заступљена је у више зборника поезије и прозе: Предели поезије стишких песника, Палета и виолина, Сан - камен отварам, Вукови ластари, Кнезу бсем србљем, Седам небеских кола (двојезично издање, немачко-српско, са још шест песникиња), Под небом Крушевца, Пркосна књига, Градске приче, Анђео са лампом, Женски видокрузи (Подгорица), Као черга широка душа, Антологија награђених песама (Смедерево) итд.
О поезији Вере Мајске писали су познати књижевни критичари, новинари, писци: Слободан Марковић, Миодраг Друговац, Радоица Таутовић, Предраг Протић, Милош Петровић, Антоније Маринковић, Коста Димитријевић, Милосав Буца Мирковић, Срба Игњатовић, Ристо Василевски, Љубиша Ђидић, Радомир Андрић, Милосав Славко Пешић, Драгутин Огњановић, Мирослав Станојевић, Миливоје Илић, Славољуб Обрадовић, Ана Дудаш, Гордана Влаховић, Снежана Јаковљевић, Жарко Ђуровић,Зорица Турјачанин, Милан Вучићевић и др.
Песме су јој превођене на: словачки, македонски, немачки, словеначки, италијански, албански и турски.
Добитник је награде Смедеревске песничке јесени, 1973. и 1974. и крушевачког недељника Град.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Крушевцу.

Вера Бранковић Мајска у најновијој збирци песама СВЕ ПАМТИМ пева пуним гласом показујући да је поезија за њу исто што и живот са којим своди рачуне. Као што сунце најлепше сија када излази и залази тако и ова поезија на заласку живота осветљава и сенчи овостране и оностране пределе у којима се креће њена мисао и емоција. Читајући песме у овој збирци стиче се утисак да су испеване у једном даху, на високој песничкој температури, помало загрцнуто, помало питијски, углавном у везаном стиху где су најефектније и најфреквентније песме у дистисима и са парним римама. Вера Мајска силази у дисовске поноре, залази у инферналне просторе и диже се ка висинама изнад облака управљајући се ка Богу и светлости, са идејом васкрсења, свесна да смо у нашим земаљским животима сви само земни прах и да све је „таштина над таштинама“. Она наслућује васкрсење кроз поезију земље, кроз живот трава и сједињење сопственог праха са земаљским:

   Може се рећи да ме није страх
   Страх што следи мога сопства крах
   Одавно са себе сву таштину спрах
   Била сам и бићу само земни прах

                                          (ПРАХ)

Та помиреност са човековом судбином има понегде и ироничан призвук па тако песникиња каже за свој „животић бедан“ да је „био један ко ниједан, грцав, смушен, изуједан“ али то није и живот душе која наставља свој лет ка астралним висинама и дубинама дижући се „из кала и тмуше". Она која све памти је заправо сама душа, она је главни лирски субјект у поезији Вере Мајске а једна од њених претходних збирки песама зове се „Душобоља“.
    У поговору књизи Гордана Влаховић истиче мотиве егзистенцијалне тескобе, старења, двојности бића, оностраности, спасавања кроз поезију и сан као „неисцрпни пртљаг успомена“.Лирски надахнуто се саживљавајући са животним удесом и песничким бићем Вере Мајске Гордана јој посвећује и ове ретке есејистичке редове о феномену сна: „У њој борави збирка снова, неокрњена, у свеопштем пропадању земних ствари. Кроза сан се призивају давно одбегле драге душе. У сан опет долазе. У сну само обитава Утопија у којој сваке ноћи усни Сунце. Сном се путује, дисовски, ка сеновитој кући, препуној утопљених душа. Снови повремено буду и фантазмагорично летеће поигравање. У сну се може да проснева и неки светлији свет, у коме нема места за поовску уклету птицу, нити за њено стално кљуцкање на окна.“ Овај цитат садржи у малом сва она главна обележја поезије Вере Мајске у којој има доста архетипских симбола, религиозних представа и песничких слика које су снажне и проживљене. Леп је и песнички језик Вере Мајске, мелодичан и јасан, мисаоно продубљен и емотивно обојен, прожет лирско- метафизичким појмовима као што су рецимо, прасвет, свет и несвет или поетичким симболизмом као што је кућа у сну, жарптица, феникс, крилати двојник, итд.
У песми „Кључ“ песникиња каже:

Имам кључ поезије
Њиме отварам невидљива врата
Да закорачим у простор
Што га само ја видим

Међутим,

Узалудни кључ испада ми из руке
Висим у разјапљеној тишини
Као тужна сенка пајаца

каже исто песникиња.Тај кључ поезије Вере Мајске скривен је у њеној кући у сну и пажљиви читалац њене поезије може га пронаћи и вратити песникињи да њиме откључа врата велике тајне.

Књига песама СВЕ ПАМТИМ доступна је у електронском облику. Линк се налази овде.

Верољуб Вукашиновић

СВЕ ПАМТИМ

Ничега нема у простору
Који припада само мени
У складу са спиралним временом
Ослушкујем ритам пролазности
Не бојим се светлосних година
Празнине између мене и Бога
Будућности у кошмарном сну
Која ме неће препознати.

Протичем кроз вечну ноћ
Да пратим кретање прошлости
И све памтим.